Henrik Ibzen
Henrik Ibzen (1828-1906) je norveski knjizevnik cije drame
predstavljaju najveci doprinos norveske knjizevnosti svetskoj. Napustio
je Norvesku 1864. godine i nakon 27 godina provedenih naizmenicno u
Italiji i Nemackoj, vratio se u zemlju stekavsi svetski ugled. U
Norveskoj je napisao svoje poslednje cetiri drame, a 1900. godine je
doziveo prvi od serije mozdanih udara i od tada bio uglavnom van
javnosti.
U prvom stvaralackom periodu preovladjuje nacionalni romantizam, koga
se on postepeno oslobadja. Glavna dela ovog perioda su: Pretendenti na
presto (1863), delo prozeto sumnjom u pesnicki poziv, sumnjom koja ce,
uz sukob zelja i mogucnosti, ostati osnovni motiv njegovog celokupnog
stvaralastva. Taj period zavrsava dramom Brand (1866), u kojoj autor
izlaze eticki kredo ”sve ili nista”, radikalan ali apstraktan zahtev
koji se nije odnosio ni na kakvu konkretnu drustvenu akciju, i dramom
Per Gint (1867), najslozenijim delom norveske knjizevnosti, ujedno i
poslednjom dramom koju je napisao u stihu.
Dramom Savez mladih (1869), sa tematikom iz savremenog zivota, Ibzen
najavljuje svoju kriticko-realisticku fazu koju cine Stubovi drustva
(1877) (kritika bezocnosti gradjanskog drustva), Lutkina kuca (1879)
(kritika polozaja zene u drustvu), Aveti (1881) (problem krivice i
prastanja) i Narodni neprijatelj (1882) (gusenje istine koja smeta
gradjanskom sloju). Te cetiri drame je napisao pod uticajem stava
danskog kriticara Georga Brandesa i njegovog poziva na stvaranje
drustveno angazovane knjizevnosti, i njima je izazvao veliku paznju.
Njih povezuje ostra kritika dvostrukog morala. Zbog njegove ostre osude
licemerja i nekih kljucnih vrednosti gradjanskog drustva, kao sto su
brak i volja vecine, nordijska pozorista su odbijala da igraju vise
njegovih komada. Za prvo izvodjenje Lutkine kuce u Nemackoj, morao je da
napise nov zavrsetak u kome se Nora sa pokajanjem vraca muzu i deci, dok
su Aveti prvo izvedene 1882. godine u Cikagu, a tek 1890. godine u
Bergenu u Norveskoj.
Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka njegove drame se vise
usredsredjuju na pojedinca i njegovu sudbinu sa bitnim elementima
simbolizma. Te poslednje drame, ukupno osam, cesto se nazivaju
psiholoskim. U njima sukob sna i stvarnosti postaje nerazresiv. U
Divljoj patki (1884) izlaz je u bekstvu u svet maste, u Rosmersholmu
(1886) izlaz je samoubistvo. Slican krug motiva povezuje njegove sledece
drame: Gospodja s mora (1888), Heda Gabler (1890), Graditelj Sulnes
(1892), Mali Ejolf (1894), Jun Gabriel Borkman (1896) i Kad se mrtvi
probudimo (1899). U poslednjim dramama se vraca temi smisla umetnickog
poziva uvek iznova preispitujuci da li je vredno zrtvovati stvarni zivot
zarad umetnosti.
Njegov dramski opus znacio je izuzetno mnogo za razvoj evropske i
svetske realisticke drame sa temama iz gradjanskog zivota, a taj se
uticaj oseca i danas. O popularnosti i znacaju Ibzenovog dela govori
podatak da su se njegove drame 1877. godine igrale u pet pozorista u
Berlinu u jednoj jedinoj nedelji.
Njegova poezija je ostala manje zapazena iako u njoj ima izvanrednih
stihova.
|
