|
Danilo Kis
Danilo Kis (1935-1989): "Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj
Madjarskoj a zavrsio je trgovacku akademiju u mestu rodenja izvesnog gospodina
Viraga koji ce, miloscu gospodina Dzojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom).
Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i zelja za
integracijom navela moga dedu da svom jos maloletnom sinu madjarizuje prezime;
mnoge pojedinosti iz porodicne hronike ostace, medutim, zauvek nerazjasnjene:
godine 1944. moj otac kao i svi nasi rodjaci bice odvedeni u Ausvic, odakle se
skoro niko od njih nece vratiti.
Medu mojim precima sa majcine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski
junak, koji ce se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga maca dodati
slavu pera, kao i jedna "amazonka", koja je iz osvete posekla glavu turskom
nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumrece, dakle, sa mnom.
U mojoj cetvrtoj godini (1939), u vreme donosenja antijevrejskih zakona u
Madjarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu
veru, sto mi je spaslo zivot. Do svoje trinaeste godine ziveo sam u Madarskoj, u
ocevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam
kao sluga kod bogatih seljaka, a u skoli sam slusao katehizis i katolicku
biblijsku egzegezu. "Uznemirujuca razlicitost", ono sto Frojd naziva
Heimilchkeit bice mojim osnovnim knjizevnim i metafizickim poticajem; u svojoj
devetoj godini napisao sam prve pesme, na madarskom; jedna je govorila o gladi,
druga je bila ljubavna pesma par excellence.
Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedackoj mesavini fakata i legende,
a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema knjizevnosti nije bez
znacaja cinjenica da je moj otac bio pisac medjunarodnog reda voznje: to je
citavo kosmopolitsko i knjizevno nasledje.
Moja je majka citala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez
zaljenja, da su romani "izmisljotina" i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena
averzija prema "pustim izmisljotinama" prisutna je latentno i u meni.
Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je ziveo
moj ujak, poznati istoricar, biograf i komentator Njegosa. Odmah po dolasku
polagao sam ispit za likovnu skolu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i
Milo Milunovic. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak Hudonove
portretne statue - licila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom
Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih
radova. Trebalo je da sacekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu
gimnazijsku spremu. Za to vreme odlucio sam da ipak zavrsim maturu.
Dve godine sam ucio violinu u muzickoj skoli, gde mi je predavao Simonuti
stariji, koga smo prozvali "Paganini", ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je
obozavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzicka se skola
odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i
madjarske romanse, a na skolskim igrankama tango i inglis-valcere.
U gimnaziji sam nastavio da pisem pesme i da prevodim madjarske, ruske i
francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezicke vezbe: spremao sam se za
pesnika i izucavao knjizevni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri,
emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujuci odsutne profesore, drzali s
jednakom spremom predmete kao sto su matematika, fizika, hemija, francuski,
latinski.
Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao
prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu knjizevnost.
Kao lektor za srpskohrvatski jezik i knjizevnost boravio sam u Strazburu, Bordou
i Lilu. Poslednjih godina zivim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od
nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: cujem kako se nasijenci
dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona tresti
harmonika." (Danilo Kis)
|
