Poetika Gorana Petrovica ne pripada magijskom realizmu, ni modernom piscu (tako
bliskom savremenom, izbirljivom citaocu) vec literaturi visokog ranga, retkoj i
autenticnoj. Jezicki izbrusena, stilski originalna, pitka, zavodljiva, bez
savova; fascinantne maste. Slojevita, dobro promisljena, mudra i otkrivalacka.
Ona glatko spaja arhaicni srednji vek i dogadjaje ciji smo svedoci, istorijske
cinjenice i paralelni svet, morbidne groteske i poeziju zivljenja kroz san,
horizontalne i vertikalne meridijane globalnog sistema egzistencije, istorijske
lomove i ljudske sudbine. Stavljajuci prelepu Zicu u srce i koren romana, i
posmatrajuci kroz Savine prozore na daljinu, u proslost i sada, autor je
kompleksno zgusnuo vekove bitisanja Srba u pescani sat vremena, koji neumitno
otice. Roman se cita u dahu. Mocan je u snazi reci, lepoti slika, otkrivalackoj
masti, smelim idejama, istinitoj misli. Kako bi rekla Virdzinija Vulf: "Bogata
je to trpeza". Zica je dobila sebi dostojnog pesnika, istorija smelog tumaca, a
citalac neobicnu knjigu koju je nezahvalno nazvati samo romanom.
|
