"Ovo su pisma Samjuela Beketa. To nije sve sto je on poslao Kaci Samardzic i
meni. Nesto je izgubljeno, a veci deo je unisten, u nasoj rovinjskoj kuci. Nemam
ni kopije nasih pisama njemu. Ta pisma Kaca je prevodila na francuski ili ih je
sama pisala. Ona bi znala, da je ovde, mnoge stvari kojih se ja ne secam. Ali
nije stigla cak ni da prekuca na pisacoj masini ova pisma, za mene tesko
citljiva: nervozan, Beket je bio i slabog vida, tako da su njegove recenice kao
kakva nerazumljiva sara, poruka-crtez i ciji smisao je duboko skriven. Nesto kao
sam Beket: ima ovde dva-tri lista za koje mislim da su nehatni (nesvesni), a
sjajni, autoportret Samjuela Beketa. Iako su ovo prijateljska pisma, ponekad
samo pozdravi, poneka recenica, ili samo rec, ili cak samo poneki naglasak,
obecavali su mi njegovo lice. Pokusavao sam da ga vidim; i da ga zadrzim, sto
mogu duze." (Radomir Konstantinovic)
|
