"Ja verujem u ljude. Verujem u zakone covecanstva koji su hiljadugodisnji",
pisao je Hese. "Verujem da uprkos ociglednom besmislu zivot ipak ima neki
smisao... Glas tog smisla cujem u sebi samom... Ono sto zivot trazi od mene u
ovom trenutku zelim da ostvarim cak i ako je protiv uobicajene mode i zakona."
Time je odslikana osnova ove zbirke.
Citavog zivota Hese je tezio ka samoostvarenju "takodje i protiv uobicajene mode
i zakona." Iz toga se sastojalo njegovo verovanje u ljude. "Ljubi bliznjeg svog
kao sebe samog" za njega je bila zapovest. "Greska pri nasim pitanjima i
optuzbama verovatno je u tome", pisao je Hese, "da zelimo dobiti spolja kao
poklon ono sto mi sami, predavanjem sebe, od nas mozemo traziti..." Svi odgovori
svode se na isto: zivot ima smisao jedino kroz ljubav. To znaci: sto vise volimo
i sto smo vise sposobni za predavanje time je smisaoniji nas zivot. S verovanjem
u to "sto Sidarta naziva ljubav" moze se ziveti.
Ova zbirka tezi ka tome da dokumentuje Heseove predstave o verovanju. Prvi deo
sadrzi tekstove iz 20-tih godina. Drugi deo obuhvata period od 1931-1935. godine
kada se Hese s velikim intenzitetom posvetio pitanjima verovanja. Treci deo daje
aforisticki mozaik iz pisanja i razmatranja od 1910-1961. godine i prozni tekst
"Tajne" iz 1947. godine u kome se Hese ponovo bavi pitanjem smisla zivota.
|
