I danas, posle 150 godina, pesme iz "Pariskog splina” deluju veoma moderno,
modernije i od poneke savremene literature. Poetski docaravajuci zivot u velikom
gradu, Bodler nastoji da "uhvati" ono sto je u slucajnim i prolaznim prizorima
iz urbanog zivota vecno, neprolazno i sustinsko. Ali pesme u prozi ne vezuju se
samo svojom sadrzinom za prizore iz gradskog zivota; i samom svojom formom,
"muzikalnom ali bez ritma i rime, gipkom i grubom" one docaravaju haoticnu,
otudjenu i fascinantnu atmosferu "velike ljudske pustinje". Upravo "u
boravljenju po golemim gradovima, u ukrstanju njihovih bezbrojnih odnosa", kaze
Bodler, radja se ideal ove fragmentarne, impresionisticke proze - moderne i po
svom senzibilitetu, po ambivalentnoj, karakteristicnoj mesavini lirizma i
ironije, culnosti i duhovnosti, u kojoj se ogledaju "heroizam modernog zivota" i
njegova bodlerovska, bizarna lepota.
|
