Vec gotovo trideset godina rad Ere Milivojevica stavlja interpretatore u
nezavidan polozaj, prisiljavajuci ih da ispitujuci njegov rad istodobno
preispituju i granice vlastitog interpretativnog modela. Milivojevic pripada
grupi umetnika i kriticara koji su, pocetkom sedamdesetih okupljeni oko galerije
Studentskog kulturnog centra, zapoceli radikalni preokret na tadasnjoj likovnoj
sceni. Milivojevicev rad svoj polazista nalazi u konceptualnoj umetnosti, upravo
u onom pristupu koji je Lucy Lippard nastojala da obuhvati iskazom kao sto je
"dematerijalizacija umetnickog dela". Ostajanje unutar samo ovako odredjenih
interpretativnih okvira pokazuje se prekratkim. Pre svega jer Milivojevicevo
razumevanje "dematerijalizacije" polazi od toga da i subjekt koji deluje,
umetnik E.. (dve tacke) nema jasne i cvrste granice, pa samim tim ni rad tog
subjekta. Unutar ovako uspostavljene simetrije, ti okviri su podlozni
permanentnoj promeni, pa je i citav proces produkcije rada izmesten u rad
virtualnog. E.. se nanovo re/struktuira, aktuelizira, u svakoj pojedinacnoj
situaciji, u svakom art-sessionu.
Art session - prerastanje nekog preseka dogadjaja u odredjenu situaciju je art
session. Milivojevic istrajava na ovom iskazu pre nego na performansu. Session
ukljucuje nesto od ceremonije cija se pravila uspostavljaju istovremeno sa
izvodjenjem; cak i kada su unapred data, moguce ih je izmeniti u toku same
sesije. Session isto tako mozemo razumeti i kao sastanak ili zasedanje nekog
institucionalnog tela, poput suda ili zirija, koje, samim svojim prisustvom,
samim ucescem u ceremoniji, odlucuje o smislu.
Svaki predmet koriscen u nekom art-sessionu ukljucen je zajedno sa njegovom
trajektorijom, sa njegovim prethodnim kretanjem po nekoj putanji, pa samim tim i
sa njegovom "malom istorijom". (Iz pogovora Jovana Cekica)
|
