Ovo nije roman. Nije ni novela. Ovo je samo obicna prica. Pocinje s jednim
covekom koji prelazi pola sveta, a zavrsava se s jednim jezerom, po vetrovitom
danu. Covekovo ime je Erve Zonkur. Ime jezera ne znam.
Moglo bi se reci da je to ljubavna prica. Ali, da je samo to, ne bi vredelo
truda ispripovedati je. U njoj su i zelje, i patnje, koje svi vrlo dobro
poznajemo, ali za koje nemamo odgovarajuce ime. U svakom slucaju, to nije
ljubav. (Ovo je starinska prica. Kada ne znas kojim imenom da nazoves stvari,
sluzic se pricama. To tako funkcionise. Odvajkada.)
Svaka prica ima svoju muziku. Ova ima belu muziku. To je vazno napomenuti, jer
bela muzika je cudnovata muzika, katkad te uznemiri: svira se sporo, a plese se
lagano. Kada je dobro odsvirana, to je kao da cujes kako odjekuje tisina, a ako
gledas one koji uz nju plesu, izgledaju ti kao da su nepomicni. Prokleto je
teska, bela muzika.
Nema vise mnogo sta da se doda. Mozda ne bi bilo zgoreg istaci da je rec o prici
iz devetnaestog veka: naprosto zato da niko ne ocekuje avione, masine za pranje
vesa i psihoanaliticare. Ovde ih nema. Mozda neki drugi put. (A. Bariko)
|
