U poetskom eseju Van Gog, samoubica, zrtva drustva, Ocajnik Arto, govori nam o
drugom ocajniku, Van Gogu, smatrajuci ga svojim alter egom. Ukleti pesnik i
ukleti slikar, dva "strasna radnika” i zestoka tragaoca za apsolutom, suoceni sa
nemogucnoscu zivljenja u svetu koji ih je, za zivota, strpao u svoje ludnice,
ogledaju se jedan u drugome, preplicuci svoje sudbine, misli i poetike.
Van Gog se prvi put pojavio kod izdavaca K, decembra 1947, u 3000 primeraka, sto
je najveci tiraz neke Artoove knjige za njegova zivota. Kruzi prica da je delo
nastalo za dva dana, sto samo delimicno odgovara istini. Glavni deo doista je
nastao u dahu, ali je pesnik potom dodavao neke postskriptume i vrsio brojne
izmene, tako da danas postoji vise njegovih verzija.
U svom slojevitom Van Gogu Arto otkriva polifonicnost van Gogovog slikarstva.
Prenoseci nas iz polja vizuelnog u polje zvucnog, on cuje "krila gavrana kako
udarcima snaznog cimbala lupaju iznad zemlje”, ili onaj "nadljudski zvuk”
orguljskih pevanja, "naglo i varvarsko prolamanje elizabetanske drame”. Oblik i
boja postaju zvuk. I kao sto Van Gog zivi svoje slikarstvo, tako i Arto zivi
svoju poeziju, "poput onih mucenika koje spaljuju i koji prave znakove na svojim
lomacama.”
Antonen Arto je francuski pesnik, nadrealista, veliki poklonik Van
Gogovog dela. Lecio se jos od rane mladosti od zestokih neuralgija, celog zivota
je izlagan teskim telesnim i dusevnim patnjama, podvrgavan elektrosokovima i
dezintoksikacijama od droga. Mada je njegovo delo delo ocajnika, ono je nadasve
delo coveka koga pravi zivot nikada nije napustio. Van Gog je postigao znacajan
uspeh; osvojio je i nagradu Sent-Bev.
|
