Izraz "estetika komunikacije”, koriscen tokom osamdesetih godina, odnosio se
na umetnicke pojave koje su se u svojoj produkciji i difuziji koristile novim
tehnickim dostignucima (fotografijom, digitalnim slikama, telekomunikacijskim
mrezama, itd.). Estetika komunikacije, kako je Zan Kon zamislja, ima mnogo sire
znacenje - ona se odnosi i na pristup umetnickim pojavama sa stanovista
drustvenih odnosa i culno-opazajnih veza. Ova perspektiva u knjizi razvijena je
s pogledom na teorijsku oblast koja je proistekla iz razlicitih pravaca razvoja
nauka o komunikaciji. Prema Konu, stanoviste estetike komunikacije tek treba da
se izgradi. Zadatak takve estetike komunikacije jeste da shvati, s jedne strane,
drustvene procese koji predstavljaju ekspresivnost u komunikaciji (reklama,
licni razvoj, zabava) i, s druge strane, pojave estetickog izrazavanja koje
predstavljaju jednu od funkcija komunikacije (mediji, predstave, drustvene
ceremonije).
Kao prvi cilj ovog dela autor predlaze ponovnu parcijalnu evaluaciju same
estetike. Termin estetika oznacava granu filozofije koja se bavi umetnoscu.
Medjutim, esteticko iskustvo ne ogranicava se ni na koristenje umetnickog dela,
niti na praksu umetnickog stvaralastva. Polje estetike prosirilo se u dve
dimenzije. Na prvom mestu, ova oblast ne svodi se na iskustvo u dodiru sa
predmetima priznatim kao predmeti koji imaju status umetnickog dela. Ona
ukljucuje, u najmanju ruku, bar iskustva jezika izrazavanja koji ne teze
produkciji dela (muzika, ples, pozoriste, video, itd.). Na drugom mestu, jedan
deo umetnickog sveta 20. veka narucio je veze sa estetskim kvalitetima, utoliko
sto neka dela sticu svoj legitimitet bez pozivanja na njihovu culno - opazajnu
dimenziju, kao sto je slucaj, na primer, sa delima konceptualne umetnosti. Autor
govori o posebnoj prirodi estetskog stava, o razlikama u odnosu na saznajni stav
ili instrumentalno delovanje, o estetskom ponasanju kao zasebnoj formi iskustva.
U prva tri poglavlja govori o odnosima izmedju culno-opazajnih pojava i funkcije
znaka, pocevsi sa fenomenom izrazavanja. Culno - opazajna dimenzija drustvenog
odnosa bice uvedena kroz prezentaciju podrucja estetike, kakva nam je ostavljena
u nasledje kroz filozofiju, i to posebno od 18. veka.
Drugi cilj dela sastoji se u prezentaciji teorija i koncepata komunikacije.
Nauka o komunikaciji danas se nalazi na mestu uzajamnog priblizavanja izvesnog
broja razlicitih disciplina: kulturne antropologije, sociologije,
psihosociologije, lingvistike, estetike. Posto podseti na pitanja ekspresivne i
komunikacione moci tela, autor u narednim poglavljima pokazuje sta teorije
komunikacije mogu da nam kazu o fenomenima uticaja zasnovanih na delovanju reci
i fenomenu iskazivanja.
Treci cilj odnosi se na tradicionalno pitanje filozofije umetnosti: da li
umetnost moze da saopstava i da komunicira? Umetnost se prosirila i na druge
predmete, osim onih cije znacenje proizilazi iz njihove culno - opazajne
pojavnosti. Sa Marselom Disanom i njegovim naslednicima umetnost je isto tako
postala i ne-estetska (konceptualna umetnost i happening). U isto vreme, ona se
ukljucila i u polje produkcije i difuzije koje zavisi od mreza, tehnika, protoka
informacija. Da li to sto su pitanja publike, recepcije, umetnickog posredovanja
postala odlucujuca, podrazumeva da je i komunikaciono glediste pozvano da
intervenise u shvatanju umetnosti? Upravo tu komunikacionu dimenziju umetnosti
autor obradjuje u dva poslednja poglavlja.
Razvoj tehnika komunikacije, kao i njihovo povezivanje sa informatikom, doprineo
je nastanku jedne nove vrste estetskog iskustva. Moguce je da taj prostor nece
biti samo nova oblast saznanja, vec isto tako i nova vrsta prakse. "Drustvo
komunikacije”, u kojem se sve poravnava u savremenosti i istovremenosti, tezi
"deistorizaciji iskustva”. Estetsko iskustvo nema niceg zajednickog sa
svodjenjem prozivljenog iskustva na emocije ili subjektivna osecanja, nista vise
nego sa estetizacijom drustvenog zivota. Ono sto se cini da jednostavno
proistice iz jednog osobenog pogleda na drustvene pojave, mozda je zapravo klica
posebne vrste odnosa izmedju pojedinca i drustva. Tako u osmisljavanju
postmodernosti jedno od stanovista moze da pociva na estetskom iskustvu kao
izvanrednoj prilici autenticnog iskustva.
Zan Kon
(Jean Caune), doktor nauka o komunikaciji, profesor je na Univerzitetu Stendal u
Grenoblu i direktor Instituta za obrazovanje i istrazivanje u oblasti nauka o
komunikaciji. Objavljena dela: Dramatizacija (1981), Estetika animacije u
kulturi (1981), Kultura na delu: od Vilara do Langa (1992), Kultura i
komunikacija (1995), Glumac - gledalac: odnos bez reci (1996).
|
