Najzad jedan Zil Vern kakvog ne poznajemo! Pisac Fantaziranja doktora Oksa
nikako se ne podudara sa definicijama na koje su nas navikli udzbenici i
enciklopedija. Mnogo uzbudljiviji od autora obavezne skolske lektire i mnogo
dublji od nezaobilaznog pronalazaca "naucnog romana", ovde nam se kao retko kad,
Zil Vern nudi u jednom off maniru: kao majstor ljupke literature koja se ne pise
od kako je izmisljen video, kao tanan i manje tanan humoristicar, moralista koji
upozorava, ali i kao zaneseni filozof koji ne haje previse o tome zna li uvek o
cemu, zapravo, pise. Pod velom burleskinih iskustava doktora Oksa i jedne
samodovoljne flamanske varosi, Vern razvija neugodnu filozofsku postavku: uopste
nije dokazano da su kiseonik ili geni (jedini) kljucevi ljudske prirode, ali je
zato vise nego jasno da smo svi osudjeni da makar podsvesno gajimo neke svoje
neostvarene zelje. Fantazije opisuju za kakvom to savrsenom srecom najcesce
zudimo: da sve bude beskrajno sporo, bez uznemiravanja i nestrpljenja, i bez
bilo kakvog odlucivanja. Makar nikad ne osetili istinsko zadovoljstvo.
|
