Panteisticka zamisao stapanja sa prirodom i bolno osecanje konacnosti pred
beskonacnoscu prirode, najeksplicitnije je izrazeno u remek-delu Kamenje, koje
je Kaoja objavio 1966. godine. Nakon perioda opcinjenosti biljnim i zivotinjskim
svetom, umetnik nas uvlaci, kao u neku avanturu, u carstvo minerala, cija nas
carolija potpuno obuzima. Ovaj tekst spada u one koje ne treba previse
analizirati, jer ono sto je u njima najmocnije to je gotovo iracionalni
dozivljaj koji on pruza.
Ova knjiga nije samo apoteoza kamenu, nego i reci! Poput geometrijski savrsenih
koji obelodanjuju red, a spajanjem daju najcudnije, najslikovitije oblike, tako
i Kajoa klese svoje cesto elipticne recenice sto narastaju u tekstove snaznih
zavrsetaka, poput finala simfonija. Iako su savrsena celina, svaki od tekstova
moze da zivi svoj zasebni knjizevni zivot. Mnogi od njih su toliko raznorodni,
kao sto su kontrastirajuci predmeti i bica koje pisceva uobrazilja projektuje u
jednom kamenu. Ponekad ne mozemo da odredimo gde prestaje masta a pocinje opis,
kao sto u jednom manganskom dendritu u kamenu ima vise zivota nego u najzivljoj
biljci. A nikada nije bio ziv. U tim vrtoglavim dalijevskim slikama nalazimo
tragove piscevog nadrealistickog pocetka, ljubavi iz rane mladosti.
Francuski pisac Roze Kajoa u ranoj mladosti bio je pod uticajem
nadrealista. U svom prvom objavljenom tekstu Specifikacija poezije, koji je neka
vrsta piscevog manifesta, dvadesetogodisnji Kajoa iznosi zamisao da poezija i
nauka mogu da budu komplementarne. Pisao je putopise, pamflete, antropoloske
eseje, price. Godine 1962. objavio je Uopstenu estetiku, formulisuci zakone
lepog.
|
