Ovaj roman Viktora Jerofejeva mozda je prekretnica za ono sto ce nam od ovog
autora ubuduce stizati. Ovo je knjiga koja ispoveda (auto)biografiju jedne
porodice, sa prezimenom onoga koji ju je i napisao. I koliko god vec moto romana
pokusavao da roman udalji od faktografije, taj jednostavni i izvrsni moto nije
tacan! No, pripisimo ga post-postmoderni.
Paralelna prica o sopstvenom ocu i ocu nacije (Staljinu) istorija je Sovjetskog
Saveza, diplomatije, Istoka i Zapada. Ovde je simbolicno oceubistvo jednako
prirodnoj smrti Vodje. Otac je gospodin diplomata, po definiciji, ipak,
poslusnik rezima. Sin je opozicionar, on unistava ocevu karijeru, ali i biva
hrabar da ne pristavsi na ponudu vlasti na izgnanstvo, paradoksalno, "izbavi"
obojicu.
Bio to dug Jerofejeva ocu ili ne, Dobri Staljin je, u svemu, izvrsna knjizevna
tvorevina, i svojevrsna studija o roditeljstvu ("Mogu li se roditelji smatrati
ljudima?" pita se autor.)
I u ovom je romanu Jerofejev, mozda samo manje eksplicitno, drski provokator,
ali je i suptilni psihoanaliticar koji je uveliko prebegao u literaturu. Ukratko
- manje razracunavanja a vise nadoknadjivanja. Narocito u emocijama. (V. Bajac)
|
